Cenić: Dodika se boje, a ne vole ga

Razgovarala: Snježana Mulić-Softić

Bivša ministrica finansija u bh. entitetu Republika Srpska (2005-2006), profesorica ekonomije, dr. Svetlana Cenić od rata pa naovamo aktivna je komentatorica dešavanja na političkoj sceni Bosne i Hercegovine. 

U tim komentarima, kako sama kaže, služi se "nediplomatskim jezikom" i jednostavno govori ono što misli.

Za Al Jazeeru govori o zadnjim aktuelnim dešavanjima u BiH, uglavnom onim vezanim za Republiku Srpsku, počevši od presude Radovanu Karadžiću, preko politike koju provodi Milorad Dodik i ekonomske situacije u RS-u, pa do ratnih dana koje je provela u tom entitetu. 

• Gospođo Cenić, kako komentirate presudu Radovanu Karadžiću, da li ste očekivali takav ishod?

- Presude, kažu, ne treba komentarisati, a pogotovo što niti sam pravnik, niti sam mogla da popamtim kompletno obrazloženje.
Očekivala sam da bude osuđen, to je jedino što mogu da kažem, odnosno lično mišljenje. Naravno, presudom niko nije zadovoljan. Očito: jednima je blaga kazna, drugima preoštra.

• Suočavanje sa zločinima je bolna tačka - uglavnom se govori o tuđim zločinima i sopstvenim žrtvama, a vrlo malo se govori o sopstvenim zločinima i žrtvama drugih. Da li je s takvim stavom moguće ostvariti istinsko pomirenje među narodima?

- Nije. Polazim od sebe. Niti sam ikada krila gde sam bila u ratu i kako sam i gde odatle otišla, niti sam se krila kad sam bila pozvana da svedočim. No, upravo zbog toga što nisam krila, trpim posledice, pa zato delimično razumem ljude koji ćute ili fabrikuju svoju prošlost. 

Saočavanje sa istinom - da, zloupotreba - ne. Nažalost, kod nas je zloupotreba i dizanje tenzija upravo onih koji su se na žrtvama i svojim i tuđim i obogatili i stekli status. Dokle bude tako, nema istinskog pomirenja.

• Premijer Srbije Aleksandar Vučić poručio je „onima koji presudu Radovanu Karadžiću misle iskoristiti za političke ili bilo koje napade na Republiku Srpsku da to Srbija ne može dozvoliti". Kako to komentirate i imate li ideju kako bi na to premijer susjedne države mogao reagirati?

- Tu izjavu uzimam samo po sistemu "prevencijom do političkih posledica". Odnosno, dve stvari: izbori su u Srbiji, a Srbija kao garant Dejtona i najveća u regionu, kako sebe vidi, mora da pokaže mišiće makar nekom izjavom, plašeći se pomalo i  posledica presude po njih.

Dejton su potpisale sve tri strane, kako god presudili Karadžiću. Mogli su i Bošnjaci, i Hrvati, i Srbi reći da neće i suočiti se sa posledicama.

Garante Dejtona nismo birali ni Vi, ni ja, pa neka o ovoj izjavi porazmisle i oni koji su garantovali njegovo sprovođenje, sa ili bez Karadžića. Sad da mi pričamo o tome treba li Republika Srpska da postoji, u svetlu svih presuda, kasno je i licemerno, jer bi se opet morali vratiti na sve potpisnike.

• Je li moguće da BiH osmisli politički sistem u kojem će narodi i građani biti ravnopravni, a da to ne bude teritorijalno razgraničenje?

- Naravno da je moguće i dvodomni parlament je prva garancija tome. No ovo pitanje dalje je za pravne eksperte da predlože, a na onima koje biramo da apriori ne odbacuju svaki predlog ako iole ugrožava kontrolu njihovog atara. Ko želi, nađe rešenje. Ko ne želi, uvek nađe problem. Mi smo još kod ove druge, s tim da ovolika količina trovanja sa svih mreža i govoto svih medija zadnjih dana, sigurno ne ide u prilog rešenju.

• Da li entitet Republika Srpska ima demokratsku budućnost, ako njen predsjednik svoj legitimitet potvrđuje davanjem imena studentskom domu po, evo sada već presuđenom ratnom zločincu? Ako je to jedini put da se osigura legitimitet, možemo li se nadati demokratskoj evoluciji ili se radi o oportunističkom potezu?

- Prvo, niti je u duhu tog istog pravoslavlja, u kojeg se zaklinju, a ni civilizacijski da se po živom čoveku daje ime bilo čemu. Drugo, i Vi padate u istu zamku da po Miloradu Dodiku sudite o celom narodu, kao što su sudili po tom istom Karadžiću. Pobunu nećete videti jer odavno je nametnut strah, gotovo paranoja kod svakog da ne bude viđen kao loš Srbin ili Srpkinja, jer posledice se počesto i izopštavanje, i uvrede, i raznorazne smicalice koje samo poltronska armija može da smisli. Dakle, pomozite i pomozimo da se taj strah razbije, pa će imati demokratsku budućnost.

Pa, zaboga, vidite li da se i ono što se zove opozicija u Republici Srpskoj stalno pravda i dokazuje na polju srpstva i  neke odbrane Republike Srpske?!

• Rekli ste da je Dodik zapečatio svoju sudbinu. Kakva je zaista trenutno njegova pozicija u RS-u?

- Boje ga se, a ne vole ga. Govorim o većini. Njegovi sledbenici ga žestoko brane, pa se čini da ih je više. I pri tome ne brane njega već svoje pozicije, zatim iz njih izbija strah od suočavanja sa vlastitom zabludom i uopšte da bi morali početi i da misle sami. Lakše je kad to neko drugi za njih radi. Znate, kad vidite koliko nam u okruženju ima ljudi ograničenih kao francuski balkon, jasno vam je zašto seju ksenofobiju oko sebe.

• Nedavno je Dodik obećao i formiranje rezervnog sastava policije? Šta se krije iza takvih nastojanja?

- Privatna vojska Milorada Dodika i SNSD-a, jednako kao što su nekad bile one zaštitarske njegove agencije, koje se nisu baš pokazale. Sada valja te iste formalizovati.

• Iako Dodik izjavljuje da RS redovno isplaćuje svoje obaveze, pa  i više nego što one iznose, PDP tvrdi da je dug tog entiteta premašio pet milijardi KM. Kako Vi, kao ekonomistica, ocjenjujete ove tvrdnje – ko je u pravu? Kakva je, po Vama, stvarna ekonomska pozicija RS-a?

- Još gora nego što i PDP govori, jer ima bezbroj faktura koje će tek isplivati, a saberite vanjski dug i onaj unutrašnji, zajedno sa propalim bankama, pa dodajte Birač, Rafineriju i ostalo, a zatim sve to pomnožite sa troškom propuštenih mogućnosti, a onda dodajte na to i mogućnost da se izgubi arbitraža u Vašingtonu po tužbi Slovenaca za Ugljevik, koja je teška 1,35 milijarde, a onda uvedite i faktor zdravstva. Na sve to kao šlag: još gora reputacija Republike Srpske. Treba li da iznosim dalje?

• Napustili ste Sarajevo početkom rata, a onda ste radili sa Nikolom Koljevićem i haškim osuđenikom Momčilom Krajišnikom, kojem ste poslije bili i svjedok odbrane. Zašto ste otišli, kakva je bila vaša politička vizija položaja srpskog naroda u BiH?

- Otišla što sam morala, spasavala familiju, a izašla bez ičega. Niti sam ja imala viziju, ni misiju, jer sam se nekako netom vratila iz Engleske, kupila stančić u kojem nisam uspela ni da prespavam i onda okolo-naokolo. Šta je svrha sad Vašeg pitanja, recite mi? Već sam milion puta rekla javno i gde sam bila, a i u zvaničnom CV-ju sve stoji do tančina.

Da sam Srpkinja, odredila je moja mama Hrvatica, smatrajući da treba da budemo što i otac. Pozivu da svedočim u slučaju Krajišnik sam se odazvala, možete pogledati svaku reč na stranici Tribunala, a ne ono što je zlonamerni portal izvukao i začinio po vlastitom nahođenju, odnosno vadeći deo iskaza van konteksta datuma kad se desilo. I dan-danas zloupotrebljava ko stigne.

Podsećam: da sam htela, mogla sam biti zaštićeni svedok i ne bi niko znao da sam svedočila. Odbila sam. Krajišnik je pomogao da moja multietnična porodica, ona od sva tri naroda, kako danas vole da ističu, preživi, odnosno da nas ne diraju. Za sve što se desilo, a ima moje odgovornosti, uvek stojim na raspolaganju, nikud ne bežim. Već sam i sama tražila istrage kad se tako neki raspišu i šalju okolo gomile gadosti. Sve to prosledim, zatražim da se moj slučaj istraži zajedno sa tim pisanijama.

• Kako ste gledali na zahtjeve srpskog naroda u to doba, na stvaranje zajednice srpskih općina?

- Nikako. Nisam imala kad da gledam, a duboko žalim što nije zaživeo Kutiljerov plan. Ali, šta bi bilo kad bi bilo.

• Kako biste danas reagirali na ponovno zaoštravanje i pokretanje sukoba?

- Ako moj javni rad u zadnjih 11 godina vama nije rekao ništa, onda ne znam zašto mi šaljete pitanja?! Moje najveće životno kajanje je što nisam svih osam članova porodice, o kojima sam od 1992. morala da brinem, povela iz ove države pre nego je prva puška opalila.

Ako kojim užasnim slučajem opet zamiriše na barut, odmah bih krenula negde stazom sirijskih izbeglica - ni u Hrvatsku, ni u Srbiju, već Papua Novu Gvineju, gde ni signala naših TV stanica nema, niti naši mediji dopiru.

I u tom svedočenju u Hagu, naći ćete da sagledavajući sve, parafraziram, svoj zadatak vidim da radim sve što mogu da to toga nikada više ne dođe i da se ne učimo uvek na istim greškama sa katastrofalnim posledicama. 

Izvor: Al Jazeera

(Napomena: Intervju je rađen pismenim putem)